Tamo gde Uvac teče sporije, i čovek počne da diše mirnije
Postoje mesta na koja čovek ode da nešto vidi. A postoje mesta na koja dođe da se malo vrati sebi. Uvac je jedno od tih mesta.
Ovde priroda ne pokušava da impresionira na silu. Ona jednostavno postoji — široka, mirna i iskrena. Brda se spuštaju prema kanjonu, a reka Uvac polako pravi svoje velike zavoje kao da nigde ne žuri.
Kada se popnete na vidikovac iznad kanjona, osećaj je drugačiji nego bilo gde drugde. Gore vetar često duva snažno i nosi svež planinski vazduh preko ivica stena. Ispod vas se prostire šuma, a iznad – veliko otvoreno nebo i osećaj prostranstva koji je teško opisati.
Beloglavi supovi su tu, iznad kanjona, u svom prirodnom prostoru. Njihovi krikovi odjekuju iznad stena dok mirno kruže širokih krila koristeći vazdušne struje.
U tim trenucima imate osećaj kao da kanjon posmatrate iz njihove perspektive. Vetar koji prolazi preko vidikovca daje neobičan osećaj snage, kao da vas podiže zajedno sa njima. Kao da je dovoljno samo da raširite ruke i poverujete da je moguće poleteti.
U toj ogromnoj tišini čovek odjednom počne jasnije da čuje sebe. Misli se razbistre, a problemi koji su do juče delovali veliki odjednom postanu manji.
Na Pešterskoj visoravni noći su hladne i tihe, čak i usred leta. Zahvaljujući svežem planinskom vazduhu ovde se spava dublje i mirnije. Čovek se probudi odmorniji i bistrije glave.
Jutra dolaze sveža i sunčana. Tada priroda polako počinje da se budi — čuje se cvrkut ptica, kroz travu prolaze cvrčci, iznad livada lete leptiri i tromi bumbari.
U takvim trenucima čovek prirodno uspori. Počne da primećuje sitnice koje inače prolaze neopaženo — vetar preko brda, miris trave i tišinu planine.
Sa Uvca se kući vraćate sa više mira i sa osećajem prostranstva kanjona koji dugo nosite u sebi.